Vakcine dijelimo prema tome da li su to vakcine koje sadrže uzročnika, toksin uzročnika ili samo neki dio uzročnika koji izaziva imuni odgovor organizma. Vakcine koje sadrže uzročnika dijelimo na one kod kojih je uzročnik živ, ali umrtvljen (atenuiran) i one kod kojih je uzročnik mrtav (inaktiviran).

Atenuirane vakcine

To su one vakcine koje su kreirane smanjenjem virulentnosti patogena, najčešće nekog virusa, ali tako da patogen ostane živ. Dakle, atenuirane vakcine su ono što se često naziva “živim vakcinama”. Inače, virulentnost je termin kojim opisujemo sposobnost patogena da napadne i ošteti organizam domaćina.

U atenuirane virusne vakcine spadaju cjepiva protiv morbila, rubeole, zaušnjaka (u obliku kombinovane MRP tj. MPR vakcine (eng. MMR) te oralna vakcina protiv dječije paralize (OPV) i vakcine protiv sezonskog gripa u obliku nazalnog spreja, te nazalni sprej protiv H1N1 virusa. Atenuirana bakterijska vakcina jeste ona protiv tuberkuloze (BCG).

Atenuirane vakcine koje su razvijene, ali ili se ne primjenjuju u našem regionu ili nisu u kalendaru obavezne vakcinacije, jesu vakcine na varičele (vodene ospice), rotavirus i žutu groznicu. Atenuirana vakcina koja se više ne administrira zbog eradikacije bolesti jeste vakcina protiv velikih boginja. Sa davanjem ove vakcine se prestalo u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog vijeka. U atenuirane vakcine spada i vakcina protiv tifusa, ali se ona daje samo u regionima u kojima je tifus česta pojava – tropski krajevi, siromašni regioni gdje stanovništvo nema siguran pristup čistoj pitkoj vodi i sanitetskim prostorijama.

Često vlada panika oko vakcina sa živim, oslabljenim uzročnikom. Međutim, date na pravilan način, osobama koje mogu primiti vakcinu (nisu alergične na neki sastojak vakcine i nemaju neku drugu kontraindikaciju), atenuirane vakcine su najbolji način stjecanja imuniteta. Naime, imunitet postignut atenuiranim vakcinama je duži i stabilniji. To je zbog toga što uzročnik, premda oslabljen do tačke da ne može izazvati bolest, i dalje može da se replicira te su tzv. „boosteri“ vakcine manje i rjeđe potrebni.

Imunitet se pomoću ovih vakcina proizvodi brže, a aktiviraju se sve faze imunog odgovora.

Uzročnici bolesti za spravljanje ovih vakcina se moraju negdje uzgajati, posebno ako se radi o virusima, jer se virusi mogu replicirati samo unutar nekog domaćina. Za tu svrhu se koriste kulture tkiva, životinje ili jaja. Ovdje nema razloga za gađenje: proces prizvodnje je strogo kontrolisan, a podloga je samo tu da obezbijedi replikaciju i proizvodnju uzročnika.

Inaktivirane vakcine

Ovo su vakcine dobivene od uzročnika (virusa ili bakterija) koji su uzgajani u kulturi, a zatim ubijeni pomoću toplote ili formaldehida. Mogu biti od cijelog uzročnika ili proizvedene tako da sadrže samo onaj dio uzročnika koji provocira imuni odgovor.

Inaktivirane vakcine slabije provociraju imuni odgovor, pa se u njih moraju dodati određene tvari, koje zovemo adjuvanti (imunološki adjuvanti) – to su komponente koje pomažu vakcini da djeluje. Najčešći adjuvanti u vakcinama su neka jedinjenja aluminijuma (aluminijum fosfat ili aluminijum hidroksid) te skvalen. O ovim sastojcima vakcina više u posebnom postu. Također, za ove vakcine moraju postojati tzv. „boosteri“, „pojačivači“ koji se povremeno i po potrebi daju.

U inaktivirane vakcine spadaju Salkova vakcina proitiv dječije paralize (IPV – Inactivated Polio Vaccine) te neke vakcine pritv gripa. Od bakterijskih inaktiviranih vakcina to su vakcina protiv kolere.

Anatoksične vakcine

Ove vakcine sadrže toksoide ili anatoksine tj. detoksikovane toksine uzročnika bolesti.

Dobri su antigeni, ali je nedostatak ovih vakcina što indukuju samo antitoksična antitijela. Sprječavaju razvoj simptoma, ali ne i infekciju. Naime, ove vakcine sprječavaju djelovanje toksina koje proizvode uzročnici bolesti, a zapravo su ti toksini ono na šta naš organizam najviše reaguju. U svijetu se koriste savremene anatoksične vakcine protiv difterije i tetanusa ( Di-Te ) kao adsorbovani toksoidi ili anatoksini vezani za mineralni nosač – aluminijum-fosfat ili aluminijum hidroksid. Anatoksini na difteriju i tetanus se kombiniraju kod nas sa komponentom protiv valikog kašlja i inaktivnom vakcinom protiv polija i ta vakcina se zove DTaP-IPV. Prema kalendaru imunizacije FBiH, ova vakcina se daje u 3 doze u 2.,4. i 10. mjesecu života, dok revakcinacija slijedi u 5. godini života.

Ove  anatoksične vakcine dobili smo zahvaljujući Ramnovom pronalasku anatoksiranja. Međutim, i pored postignutog uspjeha imunizacija se ne smije obustaviti već se mora i dalje sprovoditi jer uzročnici, u ovim konkretnim slučajevima, bakterije Corynebacterium diphtheriae Clostridium tetani, i dalje ostaju u našoj sredini. Ove bakterije su vrlo česte i ponekad male rane mogu biti opasne.

Vakcine nastale genetičkim inženjeringom, metodom rekombinantne DNK

U najnovije vrijeme molekularna biologija i metode genetičkog inženjerstva, prije svega, rekombinantne DNK, pružaju velike mogućnosti razvoja vakcina. Jedna od najnovijih vakcina dobijenih upravo na ovaj način, a koje se sada rutinski primjenjuju i uvrštene su u kalendar obavezne imunizacije, jeste vakcina protiv virusnog hepatitisa B. Ova vakcina proizvedena je genetičkim inženjeringom, ubacivanjem gena samo površinskog antigena virusa hepatitisa B u gljivice kvasca. Antigen se tehnološkim postupkom ekstrahuje i kao potpuno čist koristi za proizvodnju vakcine. Još jedna takva vakcina je i vakcina protiv ebole, koja je izuzetno efikasna, ali nema potrebe za njenom administracijom u našem regionu jer je ebola bolest tropskih krajeva.

Na ovaj način se dobija samo jedan djelić uzročnika koji je dovoljan da izazove imunološku reakciju našeg organizma pa da tijelo stvori antitijela koja će se boriti protiv virusa hepatitisa B ako on jednom dospije u organizam. Dakle, ovom vakcinom se ne unosi cijeli uzročnik, zapravo, uzročnik se nikako i ne unosi, nego samo jedan njegov dio. Taj dio (antigen) je zapravo jedan od proteina omotača virusa hepatitisa B. Svaki virus se sastoji iz nešto malo proteina u proteinskom omotaču i jedne molekule nukleinskih kiselina, bilo da je to neka RNK ili DNK.

Naše tijelo i reaguje na neki protein virusa, prepoznavši ga kao strano tijelo. Taj dio, sam po sebi, nema sposobnost izazvati infekciju.

Ponekad se ljudi boje ovakvih vakcina prosto jer su nastale vrlo specifičnim i običnim ljudima često nerazumljivim tehnologijama inženjerstva. Protein – antigen se dobija od GMO, a ljudi se, bez razloga, često boje GMO. Razloga za brigu nema: na gotovo isti način se od kvaščevih gljivica dobija i humani insulin koji spašava milione živote!