Aluminijum i vakcine su tema kojoj se potrebno posebno posvetiti jer često nije dovoljno objašnjeno zašto se ovaj metal u obliku nekih svojih spojeva dodaje u vakcine. Zapravo, prisustvo aluminijuma u vakcinama je jedna od stvari koja se najčešće spominje u kontekstu vakcina. Ponegdje ćete moći pročitati kako je aluminijum „dokazani nervni otrov“ i sasvim je normalno da bi vas informacija kako vakcine sadrže aluminijum uplašila. Međutim, šta je istina?

Istina je da neke vakcine zaista sadrže aluminijum u obliku nekih njegovih spojeva. Međutim, istina je i to da njegova jedinjenja i nisu tako opasna. Prvo da vidimo neke njegove osobine i šta toksikologija kaže za spojeve aluminijuma koji se nalaze u vakcinama.

Da li je aluminijum “teški metal”?

Aluminijum je metal i obično nam izgleda čudno, gotovo pa neprirodno da neko ubacuje neki metal u naš organizam. Obično metale doživljavamo kao anorgansku komponentu, ali postoji niz proteina u našem organizmu koji sadrže metale – hemoglobin sadrži željezo, a kalcijum, kalijum, magnezijum i natrijum su metali veoma važni za funkcionisanje našeg organizma. Aluminijum čak i ne spada u tzv. „teške metale“ –  ako vas neko ubjeđuje da je aluminijum u vakcinama veoma štetan, a govori da je to „teški metal“, to bi vam treba biti znak za uzbunu  i da taj stav osobe samo proizvod pogrešnih informacija.

U kakvom se obliku aluminijum nalazi u vakcinama?

U vakcinama se najviše koriste dva spoja aluminijuma – aluminijum fosfat i aluminijum hidroksid. Sam aluminijum hidroksid se koristi i kao antacid – sredstvo za neutralizaciju želučane kiseline i kao takav se uzima oralno i to u većoj količini nego što aluminijuma ima u dozi vakcine. Ponegdje ćete pročitati da se aluminijum koristi u naftnoj industriji i proizvodnji sintetičkih guma te da oštećuje mali mozak. Međutim, spojevi aluminijuma koji se koriste u ove svrhe nisu isti spojevi koji se koriste u vakcinama.

U vakcinama, ova spomenuta spoja imaju funkciju adjuvanata – tvari koje pomažu da organizam reaguje na uneseni antigen tj. pomažu u stvaranju imunog odgovora organizma. Naime, neke vakcine ne sadrže živog uzročnika, što, opet, znači da naš organizam slabije reaguje na ove vakcine, jednostavno, ove vakcine ne aktiviraju dovoljno „alarm“ našeg organizma. Druge vakcine sadrže tek neki dio uzročnika i opet je potrebno da se imunološka reakcija „usmjeri“ na pravi način. Zamislimo adjuvante kao veoma, veoma fine čestice koje malo „iziritiraju“ tkivo te onda to podigne uzbunu i na mjesto uzbune dolaze odgovarajuće stanice imunološkog odgovora. Kao da kucamo malo jače na vrata ako domaćin ne čuje baš dobro.

Koje vakcine sadrže aluminijum?

Dakle, iz ovoga je jasno da samo neke vakcine sadrže aluminijum. To su vakcine protiv hepatitisa, kombinovana vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja te druge vakcine koje sadrže ove komponente, jer se ne radi o živim vakcinama (recimo dT i DT vakcine), vakcina protiv Haemophilus influenzae tip b (Hib), petovalentna vakcina protiv difterije, tetanusa, velikog kašlja sa komponentom inaktivne vakcine protiv dječije paralize i Hib-a.

Ponekad se postavlja pitanje zašto se aluminijevi spojevi nekako ne zamijene jer postoje i uljani adjuvanti jer bi to možda smirilo zabrinute ljude. Međutim, aluminijumski adjuvanti će još neko vrijeme biti sa nama[1], jer nije pronađena adekvatna ne-aluminijumska zamjena tj. drugi potencijalni adjuvanti još nisu podobno istraženi, dok aluminijumski jesu. Drugim riječima – potencijalni novi adjuvanti nisu toliko sigurni za upotrebu kao što su to oni sa spojevima aluminijuma.

Postoje naučni radovi o štetnosti aluminijuma – koliko su oni vjerodostojni?

Treba skrenuti pažnju na to da je rad objavljen potkraj 2017. godine (Shaw, Tomljenović, 2017), koji navodno utvrđuje vezu između aluminijumskih adjuvanata i autizma, povučen gotovo odmah nakon publiciranja jer su utvrđene enormne greške u metodologiji, počevši od toga da nema kontrolne grupe. Kontrolna grupa je u istraživanjima grupa koja ne prima tvar čiji se uticaj na organizam ispituje i sa njom poredimo reakciju ispitivane grupe.

Inače, kada neki naučni časopis povuče rad, to je velika sramota, naročito za autore, jer ili se radi o lažiranju podataka, plagiranju ili o veoma lošem dizajnu studije. U ovom slučaju se radilo i o falsificiranju slika u cilju manipulacije podacima i stvaranja privida kako postoji veza autizma i aluminijumskih adjuvanata.

Koliko aluminijuma ima u vakcinama i da li su to sigurne količine?

Moći ćete pročitati ili čuti kako je količina aluminijuma koji djeca prime preko vakcina u toku prve godine života veliki razlog za zabrinutost ili da ne postoje studije koje dokazuju da aluminijum nije štetan. Međutim, rizik je veoma mali, a studije i pregledi itekako postoje[2]. Količina aluminijevih soli u vakcinama iznosi oko 2 mg, a samog aluminijuma oko 1 mg, a to nisu ni približne potencijalno toksične količine. Ako se beba hrani formulama, može ingestirati 38 mg aluminijuma, a preko hrane bazirane na soji čak 117 mg aluminijuma (oba broja se odnose na prvih 6 mjeseci života). DTaP vakcina po dozi sadrži < 0.33  do < 0.625 mg aluminijuma, a DTaP/IPV/Hib vakcina manje od 0.35 mg aluminijuma po dozi.

Šta se dešava sa aluminijumom kada dospije u organizam?

Također, treba znati da je nama vrlo teško izbjeći aluminijum iz okoliša, jer je on praktički sveprisutan, ali ga naše tijelo uspješno eliminira putem bubrega te je on zapravo najopasniji za one osebe koje imaju renalnu disfunkciju. Odrasli ingestiraju čak 7-9 mg aluminijuma dnevno ni ne znajući to.  Jedina neugodnost koju aadjuvanti mogu izazvati, jesu granulomi usljed iritacije određenim vakcinama (recimo, vakcina protiv pneumokoka). Granulomi nisu opasni, ali mogu dugo trajati.

 

Pisala: Jelena Kalinić, biolog, naučni novinar, Društvo za promociju prirodnih nauka “Nauka i svijet” Quantum of Science

Reference:

[1] Clements C, Griffiths E (2002). “The global impact of vaccines containing aluminium adjuvants”. Vaccine. 20 Suppl 3: S24–33

[2] Mitkus RJ, King DB, Hess MA, Forshee RA, Walderhaug MO (2011). “Updated aluminum pharmacokinetics following infant exposures through diet and vaccination“. Vaccine. 2011 Nov 28;29(51):9538-43.